Друмско-жељезнички мост на Сави код Раче, подигнут је 1934. године и првобитно је носио назив „Мост краљице Марије“. Од настанка па до данас, мост на Рачи је саобраћајна жила-куцавица између Семберије и Мајевице и Срема и остатка Србије.
У почетку, мост је нарочито користио руднику угља у Угљевику који је, захваљујући изградњи моста могао да пласира веће количине угља на тржиште. До тада је угаљ из Угљевика превожен пругом до тадашње Босанске Раче, а преко Саве је пребациван жичаром, уништеном током Другог свјетског рата. У рату је срушен и мост, а обновљен је непосредно после рата.
1950. године пруга уског колосијека Бијељина – Босанска Рача је проширена на нормални колосијек и, преко моста повезана на пругу Београд-Загреб у Шиду. Временом на мосту све више доминира друмски саобраћај, а жељезнички се умањује, нарочито после укидања укидања пруге Бијељина-Мезграја 1979. године (последња пруга уског колосијека у Европи).
Након распада заједничке државе, мост постаје један од најважнијих граничних прелаза између Србије и Републике Српске, односно БиХ.

Након грађанског рата 1992-95. године, мост је уз помоћ средстава међународних донаторских установа детаљно обновљен, а 2010. године Србија је финансирала проширење моста новим друмским дијелом моста названим „Европа“. Нови дио моста је постављен на постојеће стубове носаче који су приликом изградње старог моста остављени шири како би прихватили конструкцију будућег моста, што говори о визионарству које су имали пројектанти првобитног моста. 
 

МОСТ НА РАЧИ ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ПРОШИРЕЊА